Žensko lice revolucije nije još jedan projekat, već je nešto mnogo ličnije, ali i političnije. Žensko lice revolucije je kolektivno žensko svedočanstvo, to je živa, rastuća arhiva koja beleži trenutke kada žene i devojke izlaze na ulice - za sebe, za one koje vole, za sve nas koje odbijamo da ćutimo pred nepravdom, za sve nas pogođene nepravdom, kao i za one koje su sprečene da se bore same za sebe. A to se dešava svakoga dana širom planete, jer svet u kojem živimo sve više i više podseća na Gilad, na društvo koje bi žene svelo na poniznost, poslušnost i tišinu. 

Ali žene ne pristaju na to.

Izlazimo na ulice, držeći se za ruke dok nam je u drugoj megafon ili transparent, i vičemo, zahtevamo i borimo se, jer kada nam država, institucije i društvo okrenu leđa, ostaje nam da stojimo jedna uz drugu, zauzimamo trgove i pravimo buku. Ova digitalna arhiva je tu da zabeleži svaki trenutak naše borbe.

Trenutno, arhiva sadrži oko 60 fotografija koje svedoče o ženama u prvim redovima protesta koji su trenutno dešavaju širom Srbije, i ta ženska lica, uprkos hladnoći, umoru i besu, i pričaju priču o ženskoj upornosti u borbi da svako i svaka među nama bude bezbedna, i da je, kao u Novom Sadu, ne ubije nadstrešnica dok ispred Železničke stanice sedi sa unukama. 

Cilj mi je da Žensko lice revolucije ne beleži samo proteste već da zabeleži žensku pravdoljubivost, prkos i upornost, žensku kolektivnu istoriju koja se ne uči iz udžbenika, već se pamti u borbi, kroz krv, suze, znoj i solidarnost. Želim da Žensko lice revolucije beleži svaki trenutak kada smo odbile da budemo tihe i nevidljive, kada smo zauzimale prostor i prava koja su hteli da nam oduzmu, i zato ne želim da ono prestane da živi, raste i razvija se posle ovih 60 fotografija.

Jer moramo da nastavimo da se borimo.

Na Balkanu, kao i širom sveta, svedočimo sve brutalnijim i sistemskijim kršenjima ljudskih prava devojčica, devojaka i žena. Danas se ne borimo samo protiv nasilja, već se borimo i za osnovna ljudska prava koja smo već jednom izborile. Pravo na samostalno odlučivanje o prekidu trudnoće, abortus, na primer, dovedeno je u pitanje u zemljama poput Sjedinjenih Američkih Država, Poljske i Hrvatske, gde žene izlaze na ulice protestujući protiv restriktivnih nastojanja, ali i zakona koji ugrožavaju njihovu telesnu autonomiju, ali se takođe borimo i za osnovna ljudska prava, demokratiju i slobodu, kao što to čine žene na ulicama Srbije ili Gruzije, zahtevajući pravo na poštovanje osnovnih demokratskih načela i slobode izbora. Ne izlazimo samo za sebe već i za druge, jer znamo da, ako danas ne stanemo jedna uz drugu, sutra možda neće biti nikoga da stane uz nas.  

Zato Žensko lice revolucije nije samo arhiva već je podsećanje na to šta znači boriti se, kako izgleda kada žene ne pristanu da budu sklonjene sa strane, i koliko smo puta već ustale kada smo pale i koliko ćemo puta još ustati. 

Jer ova borba nije završena.

I neće biti sve dok svaka i svako od nas ne bude slobodna.